Gljive

Svet gljiva...

Intrigantan, fascinantan, magičan. Ponekad smo u tom svetu boravili danima, gubili vezu sa stvarnošću, kreirali svoj sopstveni svet. Rasle su za nas, baš tuda gde prolazimo, baš one koje smo želeli.

Sećam se da je jednom prilikom moj suprug, dok smo setali kroz šumu, jednostavno rekao: "Idem desno po one Macrolepiote...", a desno uzvišica, pitam se kako ih je video, idem za njim, i pitam: "Gde su?"...kaže "tu", ispod tvoje noge, koju sam taman podigla u nameri da zakoračim napred. Pogledam, a Sunčanica lepotica, 10 cm u prečniku, gleda me i smeši se.

Zvonko i ja posle legendarnog smrčkolova

Kad ih voliš, one to znaju. Nikada nismo otišli u gljivarenje, a da smo se vratili praznih korpi. Uvek je bilo makar dovoljno za jedan lep ručak.
Sećam se mog prvog smrčkolova. Poveli su me prijatelji, da mi pokažu njihovo nalazište. Ulov na tom mestu slabašak, smrčci maleni, po 4-5cm, ali dobro, mislim se ja, za prvi put nije ni tako loše. Nastavimo mi dalje kroz šumu, šetamo, priča o smrčcima završena za taj dan, jer oni nisu ni pomišljali da tu negde ima jos neko nalazište. A duboko u sebi sam silno želela da nadjem velike smrčke, i mnooogo. U nekom trenutku odlučujemo da idemo putem kojim se nikad ne ide, nekom nazovi prečicom, prepunom trnja, niskog žbunja, teško prohodnom. Redosled kojim idemo: Zvonko, Mira, ja. Čujem Zvonka kako psuje, "...ma idite... i vas dve, i vaša prečica, vidi sad ovo...", Mira ispred mene se ukočila, a ja, ne vidim ništa, gustiš, pitam se šta je to Zvonka toliko naljutilo, i

Saša i puhare

ugledam....naaajlepši, naaaaajveći smrčak koji sam ikad videla...još jedan, još, jedan....ispred nas se ukazao grmovit predeo, posut velikim smrčcima. Ono što sam tada osetila se ne može opisati rečima. Navala energije, sreće, ljubavi. Sadašnji trenutak, gljive, mi i ništa više. Čim sam došla kući, osetila sam jaku želju da napišem bajku o smrčcima, i to sam i učinila. Mnogima se dopala, a mene će zauvek podsećati na moj prvi lov na smrčke. 

A Puhare...vrlo slična pričica; moj suprug, koji ih je toliko želeo da su ga sačekale na najlepši mogući način, u velikom broju. On je sijao od sreće, nekako je hteo sve da ih zagrli i ponese odjednom, ali teško to ide sa tim "malim" gljivama. Slika govori više od reči. 

Bajka o smrčcima

  Jednom davno, u vremenu pre vremena, u vremenu boginja i bogova, vila i vilenjaka, zmajeva i patuljaka, svetom je vladala boginja Dia. Na Zemlji su živeli srećni, veseli i dobri ljudi, i patuljci, Gnomi, mali narod, koji je voleo da se igra, smeje i zabavlja.  Voleli su ljude, pomagali su im kad god su ljudi zatražili pomoć, lečili su bolesne, pronalazili izgubljene, sakrivali zaljubljene, učili ih da se smeju, da se raduju, da žive zdravo, u skladu sa prirodom. Stanovali su u šumama, pored reka, okruženi zelenilom.

      Dia je vladala zemljom, vazduhom, vodom, vatrom i duhom. Gnomi su bili njeni mali pomoćnici, zaduženi za zemlju i sve živo na zemlji. Drveće, cveće, bubice, životinje, ptice, ribe, ljude. Njen dah je pronosio lepotu, ljubav i sklad celom planetom. Bilo je to vreme dobra.

      Točak godine se vrteo iznova i iznova, a sa njim i Diino trojstvo - rođenje, život i smrt. Sve je bilo pravilno, ritmično... Sve što je rođeno, raslo je, živelo, davalo potomstvo, starilo i na kraju umiralo. Diin duh je prožimao sve. Iz njega je sve postalo i njemu se vraćalo. Ljudi su rođenje slavili jednako kao i smrt. Dobro su znali da su svi oni potekli od Die i da će se njoj i vratiti. Ništa zapravo nije prestajalo da postoji, samo je oblik bio drugačiji. Svako je bio sve, i sve je bilo svako. Bilo je to vreme znanja.

      U najdubljoj, najtamnijoj šumi, u najskrivenijoj pećini, živeo je čarobnjak Nog. Za razliku od drugih čarobnjaka bio je sujetan i ljubomoran. Imao je veliku moć, ali je želeo još veću. Želeo je da bude vladar sveta umesto Die. Mislio je i mislio, kako da zavlada svetom, i setio se. Preuzeće duh, tako što će otimati ljudske duše, jednu po jednu. Počeo je da privlači ljude, obećavajući im da će živeti večno ako budu njega slušali i poštovali. Mnogi su ga odbili. Njih je ubio da ne bi razglasili priču o njegovoj zaveri. Mali broj je iz straha pristao. Njima je oduzeo dušu, dao im zaborav, pohlepu, ljubomoru, želju za materijalnim dobrima, zavist, želju za tuđim. Pustio ih je tako da idu po svetu i unose nemir i razdor. Ljudi bez duše su rađali decu bez duše i tako se broj bezdušnih uvećavao. Uskoro ih je bilo koliko i onih drevnih. Bezdušni nisu osećali one vibracije koje je emitovala Dia, oni nisu imali znanje ni svest o pravoj večnosti. U njihovim glavama je odjekivao samo Nogov zakon : "Čini ono što ti ja kažem, slušaj samo mene, i uništi sve što se razlikuje." Bilo je to vreme neznanja.

      Onda je Nog nagovorio svoje podanike da u ime vere u njega i čistoće i očuvanja te vere krenu u rat protiv drevnih. Počeli su ratovi, krađe, nasilje. Počelo je istrebljivanje drevnih. Lovili su ih, mučili i spaljivali. Gnomi su ih sakrivali, ali bezdušni su imali samo jedan cilj. Pronaći i istrebiti drevne. Nogova moć je sve više rasla, a nestrpljenje postajalo sve veće. Odlučio je da ubrza proces preuzimanja sveta. Gnomi su ga u tome najviše ometali.  Pretvorio ih je u gljive i rekao bezdušnima da je to ubuduće njihova hrana. Bilo je to vreme zla.

      Dia je sve to promatrala i odlučila da spase ono što može.

      Drevnima je dala zaborav, ali im je ostavila dušu. Tako su se oni utopili u gomili bezdušnih. Prepoznaćete ih po iskri znanja i čiste duše koja sija iz njihovih očiju. Po načinu na koji se stapaju sa prirodom i raduju se svemu što ona donosi. Slični, a ipak drugačiji. Čekaju vreme kada će se setiti.


      Gnomima je korigovala izgled. Oblik obične gljive koji im je dao Nog je promenila, tako da izgledaju kao patuljci sa prelepim kapicama na glavama, a iznutra im je izvadila meso i napunila ih svojim duhom i znanjem. Njihove duše su ostale netaknute unutar omotača. Dala im je moć da mogu da se kriju, da ostaju nevidljivi za nepoželjne oči. Nazvala ih je smrčci. Drevni koji ih traže, mogu čuti kako se smeju, kako ih dozivaju i igraju se žmurke sa njima. Diin duh cirkuliše izmedju smrčaka i drevnih, oni se igraju, razmenjuju energije, a drevni se polako prisećaju. I tako se ta igra ponavlja sa svakim okretom točka godine, iznova i iznova i iznova. Smrčke mogu naći i uporni bezdušni tragači. Za njih su oni i dalje samo visoko cenjena hrana. Oni ne čuju njihov zov, oni ne shvataju njihovu igru, oni ne primaju njihovu energiju. Za drevne su smrčci delići njihove izgubljene duše, njihova nasušna potreba. Svaki nađeni smrčak je za drevne upotpunjavanje njih samih, uvećavanje njihove svesti o tome šta su oni zaista. I tako se i danas druže drevni i Gnomi. Duh, dobrota i znanje su sačuvani, i ostaće, sve dok ne prođe ovo vreme posle vremena.